Планинарско друштво Чичак, Челинац
| фото избор | |
|---|---|
|
|
| Пријатељи |
|---|
 |
|
Добро дошли на сајт Планинарског друштва "Чичак" из Челинца, Република Српска - БиХ. Dobro došli na sajt Planinarskog društva "Čičak" iz Čelinca, Republika Srpska - BiH. Welcome to site of Mountaineering club "Čičak" from Čelinac, Republic of Srpska - BiH. |
| Олимп, 2009 |
| среда, 09 септембар 2009 | |
|
Извјештај:
ПСРС је организовао велику планинарску експедицију на Олимп, Кајмакчалан и Кораб, у периоду од 30. августа до 7. септембра 2009.г. Учествовало је 102 планинара из Р.Српске. У недјељу, 30. августа смо кренули из Б.Луке у 6. сати са 2 аутобуса. У старту смо каснили пола сата због једне планинарке која је преспавала. Један аутобус је примао путнике из Брода, Петрова, Добоја, Брчког, Бијељине, а други је ишао преко Сарајева, Фоче и Вишеграда, а састали су се у Нишу. Први аутобус је доживио први квар већ у Дервенти, гдје смо чекали неколико сати да мајстори ријеше проблем на мотору из којег је цурило уље. У послијеподневним часовима смо стигли на Авалу, гдје нас је срдачно дочекао и угостио наш инструктор, Слободан Гочманац-Цоле. Након вечере и пића смо наставили путовање. Прије поласка је ријешен и други квар, везан за управљач аутобуса. Око поноћи смо имали сат времена да прошетамо по Нишу, који нам се веома допао. Следећи пут ћемо планирати детаљнији обилазак града. Наставили смо путовање ка македонској граници. Пред зору је возач зауставио аутобус због следећег квара. Не ради алтернатор(пуњач струје). Локални аутоелектричар почиње да ради од 7 сати а ми смо стојали на бензинској пумпи око 4 сата ујутро. Наши возачи су засукали рукаве и отклонили квар. Стигли смо на македонску границу. Већину планинара је пробудио предсједник ПСРС Љубиша Араманда који је узео мирофон у аутобусу и рекао да сви планинари изађу из аутобса, изнесу све ствари, и пређу у сомборски аутобус који је испред нас. Ништа нам није било јасно, али смо с пуним повјерењем послушали предсједника ПСРС. Сомборски аутобус је примио 50 путника, а остали су сјели у наш други аутобус, у којем је било још неколико слободних мјеста. Прешли смо македонску границу и наставили путвање ка Егејском мору. Шта се уствари десило? Наш аутобус који се већ три пута кварио, није могао да пређе границу јер му је истекла регистрација прије неколико дана. Наш лидер Љубиша Араманда је питао возача испред нас куда иде, и овај му је рекао да иде у Паралију и да има 50 слободних мјеста. Невјероватно!! Сам Бог је послао аутобус на спрат из Сомбора за Паралију са 10 путника и 50 слободних мјеста и ставио га у колону испред нашег легендарног аутобуса. Сомборски возачи су нас довезли тачно на одредиште, у прекрасан камп на обали Егејског мора, а наш возач се вратио у Приједор да региструје аутобус. У уторак је прва група од 50 планинара кренула на Олимп. Отишли су нашим преосталим аутобусом до паркинга на 1100 м/нм и пјешачили до планинарског дома на 2100 м/нм. Водичи су отишли на Митикас да поставе ужад и вратили се у дом на ноћење. Друга група је остала да ужива на обали мора. Вријеме је било прекрасно, вода топла, пјесковита плажа идеална за одбојку која је скупо коштала нашег планинара Божу Прерада, који је ударио ногом у камен и сломио палац на десној нози, тако да није могао да крене на успон на Олимп. Послије подне смо организовали излет у Солун. Посјетили смо српско војничко гробље, Зејтинлик, и центар града. Зејтинлик је добио име по турској речи зејтин (уље). На том простору, надомак Солуна, је у доба отоманске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина), по чему је тај простор добио име. Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог свјетског рата. У склопу гробља су смјештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта. Дочекао нас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља, Ђорђе Михаиловић, који живи у чуварској кућици са женом и ћерком. Први чувар је био његов дјед Саво, па отац Ђуро, до 1961.г. Сви су сахрањени на Зејтинлику. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс. Око српског дијела гробља посађени су чемпреси који су допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вјечну стражу палим борцима за слободу. У сриједу је прва група кренула на Олимп у 6 сати, а друга група је кренула ка планинарском дому. Прва група је комплетна изашла на Митикас (2917), а затим на Сколио (2912). Срели смо се код дома око 14 часова и замјенили улоге. У четвртак је друга група изашла на Олимп. У грчкој митологији, планина Олимп је престоница дванаест олимпијских богова, најважнијих богова грчког Пантеона. Грци су сматрали да је на Олимпу саграђен кристални дворац у коме обитавају богови. Кажу да богови нису имали никакву моћ кад сиђу са Олимпа. Морам признати да смо се и ми планинари осјећали моћно на врху Олимпа. Највиши врх се зове Митикас (2917), а следећи је Сколио (2912). Били смо на оба врха. Митикас је технички много тежи за успон. Наши водичи су уранили прије осталих планинара и поставил ужад за осигурање на спорним мјестима. Тим водича, предвођен Душком Блажићем, је функционисао тако синхронизовано да је уливао повјерење и најстрашљивијим планинарима. Резултат је више него сјајан: 97 планинара из Р.Српске је изашло на Митикас!! Ако рачунамо да су неки водичи ишли 2 или 3 пута на врх, можемо рећи да смо извели око 110 успона на Олимп у 2 дана. Са 2917 м/нм смо сишли на нулу и мало испод нуле, јер смо око подне били на Олимпу, а увече се купали и ронили у мору. У петак смо посјетили манастир св. Петке, творницу икона и Метеоре. Путовали смо поново са своја два аутобуса, јер је онај што је искључен на македонској граници у међувремену регистрован, и дошао за нама у Грчку. Увече смо стигли у Скочивир, село у подножју Кајмакчалана. Смјестили смо се у планинарском дому и преноћили. Ујутро се одвојила екипа која се пријавила за успон на Кајмакчалан (2521м/нм), а остали су отпутовали у Охрид. На врху смо посјетили цркву и спомен-костурницу солунских јунака. Посебно је био срећан Триво Лазендић, најстарији члан П.Д.“Чичак“, који је у књигу утисака уписао: „Испунио сам жељу, јер сам посјетио мјесто гдје ми је отац у јуришу рањен“. Бобан Матић из ПЕД “Ацер“ из Власенице каже: „Посјетио сам Кајмакчалан у знак сјећања на мог дједа Марка Радуковића који је овдје рањен, борећи се за отаџбину“. У силаску са Кајмакчалана, Дуле Блажић је повео групу од десетак најспремнијих планинара да сиђу преко планинског гребена до Скочивира. У овој авантури, планинари су пролазећи кроз беспуће у којем нема ни козје стазе, улетјели међу балване гдје су нагазили на осињаке, тако да су се вратили преморени и изуједани. Најгоре је прошао Мики Васић, који је добио 25 уједа, од којих је 10 било директно у главу. Осови су повриједили и храбру планинарку Јацу, којој је отекла усна и обе руке. Срећом, није било алергијских реакција, ни тежих послиједица, тако да се Мики позвао на изреку:“Све што ме не убија, то ме јача!“ Након Кајмакчалана смо отишли на купање у Охридско језеро и преноћили у кампу. У недјељу смо кренули на Кораб (2764м/нм). Врх планине представља тачку у којој Албанија и Македонија додирују највећу Голготу Србије: Косово. Кораб је највиши врх Албаније, Македоније и Србије и званично други по висини у бившој Југославији. Успон на Кораб је представљао шлаг за крај и крунисао врхунски успјех наше експедиције, на опште задовољство свих учесника. У старту смо каснили 90 минута захваљујући изненађујуће спорој вожњи нашег возача. Успон на Кораб је у пограничној зони са Албанијом и представља велики ризик. Дозвољен је само једном годишње, у првој седмици септембра, поводом Дана државности Македоније. Отварање акције је у 9 сати, а врх се затвара у 15.00. Ми смо кренули у 10.30., тако да је велико питање било да ли ћемо стићи у дозвољеном времену. Водичка служба је поново засијала у правом свјетлу. Подијелили смо групу на дијелове различите брзине и свакој додијелили водиче. Извукли смо максимум од екипе која је већ преморена од успона на Олимп и Кајмакчалан, и извели преко 50 људи на Кораб. Задњи водич је дошао на врх 5 минута прије наређења за повратак. Сишли смо са планине око 19 часова и запутили се кући. Наш натпросјечно спор шофер нас је срећно довезао у Б.Луку у понедјељак око 14 часова. На иницијативу великог броја учесника за наредни викенд је заказана планинарска журка у Шипову на којој ћемо резимирати утиске са Олимпа. Водич излета и похода МБ015 Драган Кузмановић |