|
четвртак, 05 новембар 2009 |
Извјештај:
Након успјешне акције успона на Дурмитор ПД „Чичак“ је опет организовао прекрасну акцију, овај пут је то била Чврсница; успон на Велики Вилинац (2118м) и Хајдучка Врата (2000м).
Нашем позиву су се одазвали и планинари из других друштава, па су ту били планинари из Бања Луке, Челинца, Котор Вароши, Јајца, Пала и наравно домаћини из Јабланице. У Јабланици смо се окупили око 9:00 у суботу 31.10.2009., а потом кренули аутомобилима ка Чврсници. Стигавши до Витленице, оставили смо аутомобиле, узели своје ранчеве и полако пјешке пошли ка планинарском дому на Вилинцу (1940м). Након 4 сата пјешачења по умјерено захтјевном терену стигосмо до дома. Морамо напоменути да је дом још у изградњи, па смо сходно томе код дома затекли планинаре-раднике. Сам објекат је подигнут,али унутрашњи радови још трају. Ипак нама то ништа није сметало, јер чврст објекат за спавање у планини је ипак благослов . Ми смо се смјестили у поткровљу, подлошке су нам биле плоче стиропора, што се показало као одлична изолација . У помоћном објекту домаћини су кухали пасуљ и чај; дочекали су нас срдачно, као што смо и навикли, а и ми смо узвратили гостопримство кухајући чорбу за све. Након вечере, неколико чашица и веселог ћакулања пошли смо на починак у поткровље. Вече је била изразито ведра, дувао је хладан вјетар и температура је била око -7 ( мада домаћини тврде да је било и -10); стога није чудно што смо били мало забринути да ће нам бити хладно спавати; поредали смо се једни уз друге као сардине и заспали као кладе . Ујутро смо устали живи, здрави и чили и да напоменем нико се није смрзао и никоме није било хладно. Након доручка и кафе у 8:30 пошли смо на успон на Велики Вилинац. Сам успон на Вилинац није био напоран, ваљда зато што смо ишли без ранаца па се све чинило лако. Вријеме је било дивно, ведро, сунчано и видљивост до Јадрана . На Велики Вилинац (2118м) смо се испели без проблема, задивљено посматрајући околину. У даљини су се назирали врхови који се иначе са Чврснице не виде, дилема је била између Проклетија и Оријена, али коначану одлуку нисмо донијели. Видјело се све што се може видјети, Враница, Бјелашница на којој се види и сњежни покривач итд, а Прењ, иако најокрутнија наша планина, се показао у свој својој љепоти и величини, као круна свих околних висова. На самом врху задржали смо се да се фотографишемо, више пута , а потом смо се вратили до дома, поздравили са домаћинима, захвалили на гостопримству и пошли на видиковац изнад дома, а затим ка Хајдучким Вратима. Успут смо се задржали на језеру Црвенак , које је било залеђено, што да уживамо у предјелу, што да наш вијерни и неписани члан друштва шарпланинац Вуки пије воде. Наравно морали смо разбијати лед да би се дошло до воде, што је одмах пробудило дјецу у свима те су се одреда правили несташлуци примјерени само десетогодишњацима , ипак ко би нам замјерио . Стигавши до Хајдучких Врата(2000) остали смо затечени дјелом руку природе; Врата су један кружни пролаз у стијени, некако ни на небу ни на земљи, са којег се види Дива Грабовица и Јабланичко језеро, а за кога се вежу легенде и приче. У повратку опет смо се мало задржали на језеру за које морамо напоменути да је погодно за купање љети, а усто је и једини извор воде између Тисе и Вилинца. Пут кући је био углавном без изненађења, до возила смо стигли прије мрака, а потом отишли на незаобилазну јабланичку јањетину. Кући смо стогли око поноћи.
Слободанка Бајић |
