Планинарско друштво Чичак, Челинац

ПОКЛОНИЧКО-ПЛАНИНАРСКО ПУТОВАЊЕ

ПОВОДОМ ЦВИЈЕТНЕ НЕДЕЉЕ

„...хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си сакрио ово од учених и паметних, а открио безазленима“(Мт.11.25.)

 У четвртак, 17.04.2008.г. у 23 часа, кренула је на поклоничко-планинарско путовање екипа у саставу: Жељко Благојевић (вођа пута), Биљана Благојевић, Сања Брковић, Славиша Милошевић, Ристо Стјепановић и Драган Кузмановић.

 Кренули смо у обилазак дијела релације коју је Чаки истрчао на свом подвижничком маратону „Прошетајмо до Косова и Метохије“. Знали смо да ћемо обићи многе српске светиње, посјетити Лелић, Студеницу и Жичу, али ни слутили нисмо каква духовна сила  се заиста налази у нетакнутом језгру српске православне вјере. Ово се прије свега односи на манастир Студеницу, сједиште небеске Србије, гдје је комуникација са Богом отворена у посредничким молитвама св.Саве, Симеона Мироточивог, мајке Анастасије, монаха Симона и многих других српских светитеља.

У петак, 18.04.2008.г. стигли смо на литургију у манастир Лелић код Ваљева у којем су смјештене мошти св. Николаја Српског, чувеног владике Николаја Велимировића.  Дочекало нас је сунце тек пробуђено из сна и птичја пјесма која је употпунила „тишину“ тренутка. Ускоро је све одзвањало црквеним звонима која позивају на молитву....

Посјетили смо и родну кућу владике Николаја на чијим је темељима саграђена црква.

У околни Ваљева смо посјетили још једну велику српску светињу, манастир Ћелије у којем је служио преподобни отац Јустин.

 У близини Ћелија поред ријеке Градац смо се задржали на једном необичном сеоском имању. Једна млади брачни пар са дјецом која су тек кренула у школу је напустио кућу у Ваљеву и дошао да живи у прелијепом природном амбијенту. Направили су мостић од брвна преко ријеке, малу кућу, неколико дворишних објеката, љуљашке и клацкалице за дјецу. Имају дивну кују шарпланинку, козе, пилиће, рибњак, итд. У околини нема других кућа, тако да немају комшилука, али кажу да су овдје стекли више пријатеља него што су их имали у Ваљеву.

У наставку путовања смо посјетили манастир Јовања, а затим Вујан код Чачка. У овом манастиру није нас нико дочекао, па смо сами мало разгледали. Као и остали манастири које смо обишли , унутрашњост манастира је веома лијепо урађена, али је још увијек у фази обнављања. Оно што нам је нарочито било занимљиво јесу дрвени кипови урађени вешто и прецизно.

У Овчарско-Кабларској клисури је смјештено 9 манастира.

 До сумрака смо обишли манастире св. Тројица и Сретење (манастир необичан по каменом олтару цркве који јако посјећа на руску градњу). Ноћ смо провели у манастиру Благовештење. Ујутро смо се поклонили моштима св.Ђорђа, и накн литургије отишли у пећину Кађеницу, у којој су Турци спалили народ који је побјегао у ту пећину. У вријеме сеобе Чарнојевића народ је бјежао од Турака, и сакрио се у пећину. Једна жена је сједила испред пећине и плела и Турци су је угледали и опколили пећину и запалили ватру у којој су сви присутни изгорјели.

 Након тога смо посјетили манастир Успење који је задужбина владике Николаја Велимировића. Манастирска црква има двије цркве под истим кровом, и један улаз са јужне стране, по узору на Охидску архитектуру. У манастиру служе само двије монахиње, а ипак је један од најљепше уређених. У наставку путовања смо посјетили манастир Јовање (постоји вјеровање да је овај манастир задужбина Св. Саве, поново је обновљен касније), Никоље, Преображење, Вазнесење и Ваведење. Под утисцима овог мјеста, често названог и Српском Светом Гором, због разноликости манастира који се овдје налазе, стижемо у Жичу, коју смо могли само да обиђемо, у правом смислу ријечи, јер је „радно вријеме“ било завршено. Иста ситуације нас је дочекала у Љубостињи.

У Краљеву су нас дочекали планинари из овог подручја и примили на конак.

У недељу, на Цвијети, смо устали прије зоре да стигнемо на јутарњу молитву у Студеницу. Успут смо насули Одмјенске воде коју нисмо пили јер смо се припремали за причешће.

 Испред Студенице је било неколико паркираних аутобуса, али унутра није било гужве. Једноставно, има мјеста за све.

 Ово мјесто се не описује ријечима, не може се чак ни насликати, јер такав живот не постоји нигдје... НЕ, јер љубав са којом њени монаси обављају своје свакодневне дужности, радост коју носе сваким покретом и ријечју, благонаклоност коју пружају људима који их можда никада неће разумјети је нешто што се мора доживјети...

 ДА, таква је СТУДЕНИЦА, задужбина Св Саве, вечно пребивалиште цијеле његове породице, кап живота у срцу Србије....да и таква ће бити за свакога ко ју посјети и осјети...

 Молитвени храм је веома велик, свештених лица има довољно, тако да се служба одвија растерећено и угодно. У храму се налазе мошти св. Симеона Мироточивог, оца св. Саве, св. Анастасије, мајке св. Саве, Стефана Првовјенчаног, брата св. Саве, који се упокојио као монах Симон. У Студеници се душа лијечи безболно јер је вјера светих толико јака да се не осјети терет гријеха који нас спречава да се нормално развијамо и напредујемо. Овдје су сахрањени многи монаси за које се и не зна да су светитељи. Њихове мошти су нетрулежне, а молитве неуништиве и спасоносне за српски народ. У манастиру смо остали неколико сати дуже него што смо планирали јер је разговор са мудрим оцем Савом кориснији од многих предавања која смо слушали у школама и на телевизији, а вријеме проведено са монахом Макаријем је незабораван благослов. Једва смо одлучили да кренемо јер нас је чекао дугачак пут до куће.

 У повратку смо мало планинарили. Прошетали смо Савиним стазама између двије његове испоснице и у 1.5 часовном успону осјетили која је снага покретала то дијете и одраслог човјека на његовом путу до Божанских висина....снага вјере у боље....сутра, живот, вјечност....вјера је та која их ствара. Нико у српском роду није успио толико да се одземљи и онебеси као свети Саво.

 Пут до куће нас је водио и поред споменика на Кадињачи гдје смо нашој изгинулој браћи пренијели дио духа који нас је водио(„...Ипак, на југу војска корача, пао је четрнаести километар, ал' никад неће Кадињача).

 И све је прошло, дани су опет исти, свако се окренуо својим обавезама, једино је племенити дух православља  узбуркао воде сјећања планинара из једног малог Планинарског друштва из малог град у срцу Крајине.

Путовање је окончано 21.04. 2008. иако за нас никад неће бити завршено....

Захваљујемо се на помоћи ТУРИСТИЧКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ РС.

                                                                                                        Сања Брковић

                                                                                                        Драган Кузмановић